Ljiljan ili krin kako se često zove u narodu
spada u najstarije baštenske biljke i u najpopularnije rezano cveće. Njegovi
veliki cvetovi zanimljivih oblika i raznovrsnih boja ukrašavaju enterijer i
eksterijer doma. Gaji se u vrtovima, a sve češće i u saksiji ili žardinjeri na
terasi i balkonu.
Ljiljan obuhvata oko 80 vrsta. Njegovo stablo je glatko, u gornjoj
trećini golo bez lišća, prosečne visine od 50 do 80 santimetara. Listovi su
linearni, lancetasti ili ovalni. Cveta u zavisnosti od vremena sađenja, od juna do septembra, mada
neke vrste cvetaju i kasnije, a cvetovi mogu da budu različitog oblika,
veličina i boja. Cvetovi su krupni, levkasti ili zvonoliki, najčešće prosti,
mada ima i duplih. Boja cveta može biti od bele, žute i narandžaste, do
ružičaste, crvene i ljubičaste, sa prugastim šarama ili pegama. Plod je čaura,
sa mnogobrojnim krupnim pljosnatim semenkama.
Ljiljan voli da mu koren bude u hladovini, a cvet na direktnom suncu, jer se tako najbolje razvija. Odgovara mu svetlo i sunčano mesto, ali zaštićeno od jakog
popodnevnog sunca. Može da
raste i u blagoj senci.
Ljiljani
su pogodni za gajenje na gredicama, u lejama u vrtovima, ali i na terasama i
balkonima, u žardinjerama i saksijama.
Ljiljani se sade iz lukovica u proleće ili jesen, osim Madona ljiljana koji se sadi u kasno leto ili rano u
jesen. Za sađenje su najbolje sveže i čvrste lukovice. Ako se ne sade odmah, čuvaju se u vlažnom tresetu. Zemljište u kome se sade treba da bude humusno i da ima dobru drenažu pomoću sloja peska i šljunka
ili zreli kompost i organsko đubrivo sa sporim delovanjem. Lukovice se sade u
grupicama od najmanje 3 do 5 komada, uz razmak od oko 30 santimetara i 20 do 50
santimetara u zemlju, u zavisnosti od vrste. Lukovica treba čvrsto da se utisne u zemljište, tako da baza bude u dodiru sa zemljom.
U
fazi nicanja, u proleće, zemlju treba stalno održavati vlažnom. Vlažnost,
međutim ne treba da bude preterana, jer lukovice mogu da istrule.
Da
bi koren ljiljana mogao da se razvija, lukovice se sade u prostranu saksiju
dubine najmanje 30 santimetara. Na dno saksije stavi se sitan šljunak ili
parčići glinene saksije, pa se stavi lukovica u zemlju tako da joj vrat ostane
vidljiv. Kada stabljika počne da raste doda se zemlja koja treba da bude
umereno vlažna, i ispuni se cela saksija. Kada biljka dostigne visinu od 25
santimetara, prihranjuje se đubrivom za cvetnice, jednom
nedeljno.
Tokom rasta i cvetanja ljiljane treba umereno zalivati i
prihranjivati. Zemlja ne
treba da se u potpunosti prosuši, ali ne sme biti ni natopljena vodom. Da bi zemlja sačuvala i održavala vlagu, dobro je popuniti
zemlju oko biljaka natrulim lišćem, mahovinom ili kompostom.
Posle cvetanja treba prestati sa zalivanjem i prihranjivanjem
ljiljana. Cvetne
drške se skraćuju za trećinu i postepeno smanjuje zalivanje, dok se ne osuši
nadzemna lisna masa. Iz zemlje
se vadi oko 40 dana posle rezanja cveta i pažljivo se išćupa ostatak stabla,
stavlja u vlažan teset, zajedno sa korenom i čuva do sledećeg sađenja, na
primer u podrumu. Lukovice
mogu ostati u zemlji i za godinu dana će izrasti u još većem broju.
Ukoliko
ljiljani narastu toliko da bi stabljika mogla da se slomi, najbolje je da se
postavi mrežica. Na vetrovitim mestima stabljike treba privezati uz neku
potporu.
Većina
vrsta ljiljana kao rezano cveće izgleda zanimljivo u vazi, jer svaki cvet često
ostane svež u vazi i više od osam dana. Kada
se režu kao cveće za vazu, treba paziti da se na biljci ostavi što veći deo
stabljike i listova koji će proizvesti hranu potrebnu za rast i cvetanje iduće
godine.
Insekti, puževi kao i manji sisari mogu da unište pojedine
delove ljiljana. Protiv njih se najčešće koriste insekticidi.
Za zarazne gljivične bolesti koje mogu da izazovu propadanje podzemnih ili
nadzemnih delova biljke koriste se fungicidi.
Jedna od najzahvalnijih višegodišnjih biljaka
za gajenje. Nema nikakvih posebnih zahteva osim sunčanog položaja. Odlično
podnosi sušu, otporna je na mraz, brzo se širi. Može da se čuva i u velikim
saksijama i žardinjerama.
No comments:
Post a Comment